ZVUK TIŠINE (U sećanje na baku Slavicu)
Život sa osobama koje su delimično ili u potpunosti lišene mogućnosti da čuju i govore.
Imao sam možda tri godine kada sam prvi put razumeo da su mi baka i deka gluvonemi i da ću sa njima komunicirati drugačije nego sa roditeljima i drugim ljudima iz svoje okoline. Ja se tog perioda naravno ne sećam, ali sećaju se stotine fotografija koje sam pre nekoliko dana, kada su mi iz Novog Sada javili da je umrla baba Slavica, poslednja baka koju sam imao, pregledao u želji da se na bar pola sata prisetim nekih davnih vremena. Neke od fotografija su već dobro izbledele, ali neke i dalje izgledaju kao da su napravljene juče, iako su prošle dve decenije, pa i malo više od trenutaka na koje čuvaju sećanje. Na jednoj od njih, durim se što me je baka probudila da jedem, a meni se očigledno i dalje spavalo. Imam šest ili sedam godina, u pidžami sam i opasno se mrštim, pokazujući time baki da mi se nimalo ne sviđa ta situacija. Ona je fotografisala. Na drugoj, baka me drži u rukama ispred novogodišnje jelke dok sam beba. Na trećoj, drži me u rukama kad već imam godinu dana, dakle na mom prvom rođendanu, u pozadini je muzika, a ona cupka.
Baba Slavica, iako gluvonema, imala je fantastičan osećaj za ritam. Već kao dete igrala je folklor, putovala sa folklornom grupom, nastupala. Kako, pitate se? Pratila je ritam muzike prema vibracijama koje bi osećala ispod svojih stopala. U potpunosti je izgubila čulo sluha i mogućnost govora kao dete, sa sedam ili osam godina. Tokom Drugog svetskog rata, ona, njen mlađi brat koji je tada bio beba od godinu dana i njena majka, završili su u jednom od logora. Iako su preživeli logor, u jednoj nesrećnoj situaciji bomba je eksplodirala vrlo blizu moje bake. koja je od tog trenutka gluvonema osoba.
Pamtim kako je izlazila da me isprati u školu i čekala sa mnom autobus – uvek se nekako sporazumevala sa drugarima iz škole koji bi čekali autobus sa mnom. Pošto je kao vrlo mala dakle mogla da govori, znala je dobro sve reči pa je bilo lako čitati sa njenih usana šta želi da kaže. Svakako, veći deo komunikacije sa njom odvijao se korišćenjem ruku i znakovnog jezika. Iako nikada nisam savladao znake za slova, sve drugo jesam, tako da sam praktično, kao dete, uz maternji učio još jedan jezik – znakovni. Zanimljivo, baka Slavica je volela da gleda čak i televizijski program bez titla, poput domaćih filmova i serija, iako nije mogla da čuje. Savršeno je razumela smešne ili tužne scene i doživljavala ih jednako kao i mi, ponekad bi pitala šta je tačno neko rekao, ali nije želela to da čini previše često, misleći verovatno da bi ostalima bila naporna. Godinama, decenijama, učila je kako da prema emocijama na licima ljudi stvara sopstvene pretpostavke o iskustvima kroz koje prolaze i uglavnom nije grešila.
Rodila je dvoje dece i dočekala jedno unuče. Pre nego što je u poslednjim godinama života zbog bolesti izgubila pamćenje, ispratila me je u Katar i tako je poslednje što je zapamtila o meni ostalo to da sam otišao da letim, a na ormanu ispred njenog kreveta, ostala joj je moja fotografija napravljena na dan kada sam otišao na kasting za posao stjuarda.
#
Igor Besermenji