Dolazak u Dohu, prvi deo: “Jaš, pobegao sam”
Dva kofera i nekoliko putnih torbi, jedna za laptop i jedna za ranac. Stigao sam na aerodrom Nikola Tesla u crnom odelu, crnoj košulji i crnim cipelama. Bilo je to moje privikavanje na uniformnost. Prvi test karaktera za ono što sledi, a to su godine u uniformi stjuarda. Godine nespavanja, trke s vremenom, polascima i dolascima, sletanjima i poletanjima. Godine u kojima će dva kofera biti jedini prijatelji koji su uvek tu, godine u kojima će galoni kafe biti početak i kraj dana. Godine bez stalne adrese, bez ljudi koji ostaju i samo s onima koji uvek odlaze, kao što ću uvek odlaziti i ja. Napravio sam par selfija za porodicu i prijatelje, predao prtljag i otišao na porciju jagoda sa šlagom i čašu šampanjca. Simbolično, pomislio sam, da počne dobro. Nije to bio moj prvi susret sa aerodromom, ali jeste bio drugačiji – ovog puta, znao sam da će aerodrom biti moj jedini pravi dom. Onaj u Dohi, ovaj u Beogradu, ili bilo koji bilo gde u svetu – to je to, morao sam da se priviknem. Jagode i šampanjac bili su fina dobrodošlica – ipak, tako sam dočekan samo tad. Svaki sledeći put, bilo je manje romantično – trčanje, kratki espreso, čaša vode i opet trčanje na gejt. Uganuća zgloba, iščašeno stopalo, žuljevi po rukama, hroničan umor i nenaspavanost, biće nova realnost. Ali, to je došlo nešto kasnije. Prišao mi je krupan, zgodan momak s naočarima. Izgledao je kao Klark Kent i započeo razgovor.
„Zdravo, ti ideš da budeš stjuard?“
– Da.
„Pretpostavio sam. I ja. Ja sam Milan.“
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Milan je uskoro postao moj najbliži muški prijatelj. Nekoliko sati kasnije, obojica smo vezali pojaseve za sletanje u Katar. Obrisi pustinje bili su vidljivi sa svakog prozora u avionu, a prekidale su ih višespratnice koje su više izgledale kao svemirski brodovi, nego kao zgrade u kojima žive neki ljudi. Mogao sam da osetim pesak u ustima i pre nego što smo napustili aerodrom, a ono što je me je odmah nateralo da skinem sako bila je paklena vrućina. Bilo je već prošlo 18 sati, ali je katarska pustinja činila svoje i telefon je pokazivao 42 stepena. Aerodrom Hamad International je ogroman, ali mi pri prvom dolasku nije tako izgledalo – svaki njegov ćošak, upoznaću tek u mesecima koji su sledili. Milanu i meni prišla je omalena Dankinja zaposlena u kompaniji Qatar Airways, kojoj ćemo se sutradan i zvanično pridruziti. Tokom putovanja, jedan od mojih kofera već se pocepao i stvari su virile iz njega, na prvi pogled, bio je to donji veš i puno crnih čarapa za posao. Ušli smo u jedan kombi, sami Milan i ja. Tu smo se, na putu do našeg budućeg doma, malo bolje i upoznali. Milan je fitnes trener, ja sam novinar. Pričao mi je kako je radio i u apoteci, ja njemu kako sam pre 3 dana bio gost na N1 televiziji. Posle oko pola sata vožnje, stigli smo u Mansuru, deo Dohe nedaleko od centra grada, u kom se nalazi deo smeštajnih kapaciteta koje je Qatar Airways zakupio za svoje zaposlene. Naivno smo mislili kako ćemo živeti zajedno, po dolasku su nas razdvojili. Srećna okolnost je bila to što su nam zgrade bile jedna do druge, pa smo barem nove komšije. Obojica smo za cimere dobili momke iz Indije. Milan Feliksa, a ja Jaša.
Igor Besermenji (@ibesermenji) • Фотографије и видео записи на услузи Instagram
View this post on Instagram
Peti sprat, stan osam. Vrata mi je otvorio Jaš Šah, tada 22-godišnji stjuard i budući pilot iz Mumbaja, jednog od najmnogoljudnijih gradova u Indiji. Očekivao sam da će stan ubrzo zamirisati na tradicionalne indisjke začine i tešku začinjenu hranu, ali tada sam shvatio kako i sam imam predubeđenja, za koja sam verovao da nemam. Jaš je bio jak momak posvećen zelenoj ishrani i sportu. Prvu noć smo proveli zajedno u dnevnoj sobi, u upoznavanju. Krenuo je na teorijske časove pilotiranja i otvorio mi svoj laptop da mi pokaže prve lekcije ali i tome kako uči o berzanskom poslovanju. Jaš je ostao bez oca i majke, a svojom platom izdržava nekoliko članova porodice u Indiji. Ubrzo ću saznati da je ovo česta priča među kolegama iz Indije – neki od njih hrane i po deset članova porodice, kupuju kuće na kredit zahvaljujući, za Indiju, fenomenalnom finansijskom statusu koji uživaju u Dohi. Indija je velika zemlja, verovatno meka različitosti kultura i jezika, ali jednako kontrastna u pogledu disproporcije u statusu bogatijih i siromašnijih slojeva stanovništva. Ubrzo ću saznati sve o Indiji, a i prisustvovati svakodnevnim višesatnim razgovorima Jaša i njegove devojke na hindi jeziku. Ipak, neću i naučiti da ga govorim. Jaš i ja ćemo razviti jedan zdrav cimerski odnos. živećemo zajedno, ali nećemo biti jedan drugom za vratom, ni nad glavom. Svako će počistiti za sobom, ali i kad neće, počistiće onaj drugi i o tome nikada nismo ni morali da razgovaramo, podrazumevalo se. Spremali smo hranu jedan drugom (češće on meni, priznajem, jer se hrani zdravije i bolji je za šporetom). Jednom prilikom, probao je moju proju i kasnije je krstio kao „Serbian bread“. Imali smo brojne smešne situacije i nikada se nismo sukobili ni oko čega. Jednom sam slučajno, žureći u kompaniju, obukao njegov donji veš i to shvatio tek uveče, pa smo se tome smejali satima. Pitao me je kako mi nije bilo „tesno“, jer sam sam fizički krupniji, a on desetak centimetara niži od mene. Odgovorio sam mu da je to verovatno kompliment za njega i ne baš tako kompliment za mene. Desilo se i da sam jednom, nakon malo duže noći, upao u njegovu sobu, tražeći svoje naočare. Rekao mi je: „Ali, Igore, ovo nije tvoja soba i ti ne nosiš naočare.“ Ipak, mnogo češće, mi smo bili prava braća. Smejali smo se zajedno, plakali, slušali telefonske rasprave na jezicima koje ne razumemo, tešili jedan drugog posle istih na jedinom jeziku koji obojica razumemo, kuvali kafe po dolascima sa dugih i napornih letova, pričali o knjigama, putovanjima i životnim planovima. Našem fantastičnom odnosu pomoglo je to što smo obojica cenili privatnost, mir i tišinu, a i stan je bio dovoljno velik za obojicu. Svako je imao svoju sobu i kupatilo, dok smo delili dnevnu sobu i kuhinju. Te večeri, kada smo se prvi put upoznali, Jaša je zanimalo zašto sam došao da radim kao stjuard, kada sam upravo masterirao javnu upravu u Engleskoj i radio kao novinar.
„Jaš, pobegao sam.“
(nastaviće se)